Žene u tufnama

Kako je danas dan prisećanja na jednu divnu i jaku ženu, današnju priču posvećujem ženama u tufnama.

Za početak o njoj, o ženi koje više nema i koja se godinama provlači kroz moje statuse na današnji dan,... ženu koja me je stvorila. 

Kako bih izbegla suviše emotivnu reč mama, gotovo ceo moj život, u pričama je oslovljavam sa imenom, zurim u pod kako bih sakrila suze i umirujem glas da ne podrhtava. Za svojih 6,5 godina koliko sam provela sa njom, čuvam najdivnija sećanja. Vikendom za vreme popodnevnih dremki, kada većina ljudi posle ručka odmara mi smo provodile mazeći se. Sećam se njenog svilenkastog vrata gde su mi ruke uvek hrilile, a kada bi me nosala po kući najviše bih je mazuljala po rukama. Kasnije su bezazleni i nežni vikendi u njenom odsustvu bili rezervisani za pripreme i nedelju na groblju. Češkanje po kosi je prva asocijacija na nju. Na žalost njenog glasa se ne sećam, a tada nije bilo pametnih telefona i kamera koje bi mogle da zabeleže bar to, njen glas...Sećam se i njenog mirisa kože i njenog parfema. Cacharel Anais Anais, je najači podstrekač mog sećanja na nju. Nakon njene smrti, ukapavala bih taj parfem tik ispod nosa, kako bih imala iluziju da je tu. Imam je na slikama gde je bila obučena po poslednjoj modi ili sasvim suprotno nesređena u kućnom izdanju. Pa je i jedna od tih slika u kojoj je bila u crnom kompletu na bele tufnice korišćena za umrlicu. A ona, ona je bila nežna, volela je cveće i baštu, da strastveno puši, da se oblači moderno, da nosi bisere, da čita knjige. Kao opštinski arhitekta možda najmlađa među kolegama  uspela je manastiru sv.Arhangeli kod Prizrena da povrati deo zemlje koji je otuđen za vreme komunizma. Bila je uspešna u svom poslu. Imala je tri kćeri i želela je da svaka od njih svira klavir koji je posebno kupljen kako bismo vežbale i kod kuće. Jelena i ja smo išle u muzičku školu, no samo je Jelena završila jer je moje muzičko obrazovanje prekinuo rat i "raseljeništvo". Bila je slepo zaljubljena u mog tatu. Bila je prava, neisfolirana, iskrena žena.

 Da je ponovo sretnem, zagrlila bih je jako i samo bih plakala. Tek pošto bih napravila jezero suza rekla bih joj da sam tek po stare dane shvatila da je život surov, da te samo nosi i ne pita, ali i da nije sve tako sivo. Da su dani bez nje bili prazni i kako više ne mislim o njoj svaki dan. A onda bih sela i postavljala bih joj pitanja na koja nemam ni dan danas odgovor. Koja joj je omiljena boja, koja joj je omiljena pesma, koje joj je omiljeno jelo, da li je želela još dece, da li je bolelo kada se porađala, koje je njeno  omiljeno piće, šta bi promenila za svojih 37 godina koliko je živela...Često se pitam kome je teže, dal" ljudima koji po stare dane izgube roditelje ili nama kojima su otrgnuti pa ih pamtimo samo u fragmentima? Mislim da ne postoji tas koji može da izvaga ovu težinu.

"Divna je ona bila

kada sam ostao sam

vise se nismo sreli 

jer nju je odnio dan"

Druga žena u tufnama, al joj druga pozicija ne umanjuje važnost, je moja baba Stana. Žena koja je preuzela ulogu moje majke do moje 19 godine. Žena koja je se svaki dan trudila da nas nauči nešto novo, da nam spremi najbolju hranu koju slistimo, a da svima unaokolo govori kako joj "Devojčiki ništa ne jedu". Da se razumemo bili smo ko loptice, jedna od nas tri i dalje jeste (jufkica ja). U teškim vremenima, jer uvek je bilo nekih političkih podela u našoj zemlji, uspela je da othrani i iškoluje dva sina. Uvek sam joj se divila kako od ničega stvori nešto. Da ne pričam da je odgajila i nas tri kao da smo njena rođena deca. O njenoj ljubavi sa dedom pisaću neki drugi put, ali i dalje stojim da bi se po toj priči snimio najlepši i najromantičniji, ljubavni film na svetu. Iza babine i dedine slike sa venčanja u njihovoj spavaćoj sobi formiralo se srce od stajanja. Žena koja je mirisala na hleb, kolače, na ljubav. Na dane koje sam joj provela u krilu praveći se da sam i dalje malena. Njen meki viseći mladež na licu koji sam beskrajno volela da diram, koji se pod prstima menjao oblike. Njeno nekad zeleno oko, koje se od suza i starosti ispralo i postalo plavo. Svašta je preživela ta žena, a i dalje ostala jaka. Žena za zagrliti i izljubiti. Da je sada tu rekla bih joj da joj dugujem jedan život. Njena poslednja slika sa dokumenata bila je u crnom kompletu na tufne.

• Tufne kao inspiracija
  

Iako obe gospođe Filipović sliku u tufnastim odelima imaju i na umrlicama, nije poenta u morbidnosti, već u tome da jednog dana i ja makar delom budem divna osoba kakve su i one bile. 

Osobe koje vole tufne su druželjubive, vole sitnice, razigrane su, kako kaže jedan beogradski psiholog. A ja se slažem sa konstatacijom.

 Kada malo bolje razmislim, to šmo se Zvezdica i ja venčali baš na zadušnice (kad nismo prvo pogledali crkveni kalendar) možda je i postojao neki viši razlog, a ja ću biti slobodna da kažem da smo toga dana imali obe žene u tufnama na našem venčanju.